Добро дошли на званичну презентацију Дома здравља у Сремској Митровици

КУЋНО ЛЕЧЕЊЕ

Пре било какве поделе рада у друштву и појаве институционализације, нега и ллечење оболелих биле су функције породице, па се може рећи да је кућно лечење један од најстаријих видова лечења уопште. Лечење се спроводило у кући оболелог, а породица је била не само извор подршке него и главни пружалац свих потребних услуга. Посебно су женски чланови домаћинства на себе преузимали како бригу о лечењу, тако и негу, исхрану и хигијену оболелих чланова породице. Лекари, или раније за то специјализовани чланови породице (старије искусне жене, бабице) долазили су у кућне посете. Тако је за рађање, умирање, лечење болести, бригу о инвалидима и хендикепиранима постојало само једно место-породица, а све се дешавало искључивоу кући.
Пошто су основане болнице су служиле само као азил за сиромашне тешко оболеле, заразне неизлечиве или по околину опасне особе и оне који немају никога ко би преузео бригу о њима; то су биле искључиво установе за умирање. Болнице су почеле да мењају свој имиџ негде око 1900те,са развојем медицинске технологије, посебно болничке хигијене, асепсе и анестезије. Откриће вакцина и антибиотика и стављање под контролу инфективних болести, променило је много и изглед и улогу болница - тако да су оне данас постале установе за лечење оболелих од хроничних, дегенеративних и малигних обољења. Развој здравственог осигурања учинио је да тај вид лечења постане доступан свима, па је почео широко да се користи као најбољи и најефикаснији. Тако су се, поред лечења болести, и рађање и умирање постепено преселили у болнице као најбоље место. Као последица, јављају се два феномена прво, трошкови за здравствену заштиту вртоглаво расту тако да ни богата друштва не могу да их поднесу, а друго, лечење, као и рађање и умирање се отуђују у толикој мери да то почиње додатно негативно да утиче на здравље.

РАЗВОЈ КУЋНОГ ЛЕЧЕЊА

Према дефиницији СЗО, кучно лечење је обезбеђивање здравствених и других услуга у кући, оболелим и инвалидним лицима којима није неопходан смештај у институцијама". Здравствене услуге се овде веома широко посматрају као медицинске услуге које пружа лекар али и све остале услуге важне за здравље, као што су рехабилитација, исхрана, одржавање хигијене, куповина и набавка, слање поште, грађевинске подобности, транспорт и сл. Иако за дуги период времена потиснут, споредан, често рудиментаран облик здравствене заштите, осамдесетих година кућно лечење почиње да се развија као посебан вид комплексне заштите. Пацијенти га радо прихватају јер је хуманији од болничког, а стручњаци га сматрају економски и социјално супериорнијим од других видова лечења, и у индикованим случајевима медицински оправдан. Према начину развој и оријентацији, разликују се два основна типа кућног лечења (Схема 20-1):
1. Кућно лечење као производ развијене ванболничке службе у оквиру које већ постоје кућне посете и друге здравствене услуге у кући.
2. Кућно лечење као последица напора за задржавање раста трошкова болничког лечења и институционалне неге.

На било који од ова два начина да се развија, кућно лечење може бити успешно једино ако се у његовом остваривању и функционисањуравноправно ангажују фондови, кадар и остали ресурси здравствене и социјалне заштите заједно. Поред примене савремених дијагностичких и терапијских метода и медицинске технологије у кући, за успешно кућно лечење веома је важна и нега, одржавање личне и хигијене у кући, организовање правилне исхране пацијената, и сл. Ово је посебно важно ако се на кућном лечењу налазе особе које живе саме, па нема чланова породице да преузму бригу о томе. Начин развоја има утицаја једино на то које ће службе преузимати одговорност за пацијента (болничка или ванболничка) и како ће се кућно лечење даље развијати. Садржај рада је у оба случају исти.
Кућно лечење може имати веома широку примену у зависности од постављених индикација: у кући се може третирати и лечити највећи број обољења и стања, а институцијализоване видове лечења користити само изузетно. Навешћемо неке случајеве и стања у којима се кућно лечење може посебно препоручити:

• На првом месту је то лечење старих особа јер се најчешће ради о хроничним, дуготрајним обољењима и стањима која трају доживотно, па смештање у институције може да се схвати као азилирање. Осим тога, у старости је способност адаптације на нове услове мала, па они делују стресогено. У тим случајевима кућно лечење доприноси побољшању квалитета живота.
• Деца су популација за коју се кућно лечење препоручује кад год је то могуће, јер издвајање из породичног миљеа на њих делује као додатни морбогенифактор. С друге стране, болничка средина носии додатне опасности као што су интрахоспиталне инфекције.
• Порођај, који је потпуно медикализован у последње време, било би препоручљиво, као физиолошки догађај, када год постоје услови, индикације и жеље, враћатиу кућу и породицу.
• Процес рехабилитације је далеко ефикаснији у кући уз присуство захтева нормалног породичног живота, а терминална нега, када се медицинским средствима више не може изменити ток обољења, најприроднија је у породици и уз присуство блиских И драгих особа.


Код нас кућна нега и лечење постоје организовани као заводи за кућну негу и лечење који углавном опслужују старе, хроничне болеснике и тешке, за постеље везане болеснике који живе сами и сл; затим као служба за кућно лечење у оквиру домова здравља и као установе за помоћ у кући које се баве пружањем немедицинских услуга (припремање или добављање хране, одржавање личне и кућне хигијене И др.).
Са развојем и све већом применом технологије у медицини, расту и захтеви који се постављају пред кућно лечењеу виду коришћења апарата високе технологије у кући. Тако се све чешће у кући користе следеће медицинске процедуре: хемодијализа, перитонеална дијализа, парентерална исхрана, континуирана хемотерапија, оксигено терапија, континуиране инфузије инсулина, лечење хемофилије, продужена интравенска терапија антибиотицима итд. Упоредо са оваквим развојем кућног лечења, очекује се и развој пратећих нових услуга, како социјалне заштите, тако и фармацеутске индустрије и произвођача медицинске опреме и апарата. Овде посебан значај има обучавање породице о природи болести, суштини лечења и руковања апаратима; затим обезбеђивање испоруке потребних лекова, раствора и другог потрошног материјала, као и сервисирање и одржавање апарата.

ДИЈАГНОСТИЧКИ ТЕСТОВИ У КУЋИ

Дијагностика у кући заправо и није нешто ново јер се она развијала заједно са кућним лечењем од самог почетка. Од физикалног прегледа, прегеда грла и других процедура које су изводили лекари, па до примене простих дијагностичких средстава као што је термометар који могу да користе и сами пацијенти.

Напредак науке и технолошки разрвој у области микробиологије, биохемије и коришћење моноклоналних антитела за доказивање присуства одређених супстанци у биолошким узорцима, омогућили су примену врло осетљивих и специфичних дијагностичких тестова у кући. Ширењу употребе тих тестова у кући погодује и пораст опште и здравствене културе становништва, пораст стандарда живота и хигијенских и технолошких услова становања. Поред овога, развој кућног лечења, нарочито дуготрајних хроничних и дегенеративних обољења, захтевао је И праћење ефеката лечења и евентуалне појаве компликација.
Приближавање дијагностичких могућности корисницима побудило је многе дилеме међу стручњацима. Позитивне реакције су према тенденцији увлачења пацијената у процес бриге о сопственом здрављу, што све више постаје неминовност и ултимативни захтев. С друге стране се јављају сумње у могућности лаика, односно могућности појаве грешака, што може да доведе до примене погрешног лечења или закаснелог обраћања лекару.
Циљ кућне “инстант “ дијагностике није постављање дијагнозе, већ добијање додатних података који се користе за доношење одлуке о даљем деловању пацијента. Тестови се могу примењивати ради скрининга, мониторинга или брзе оријентације дијагностике. Одлуке се доносе само у оквиру следећих алтернатива: Обраћање лекару, укључивање резервног лека или ургентна терапија. Дијагностичке анализе у кући може радити само пацијент самоиницијативно, може то чинити по упутству лекара, а може их радити и лекар (здравствено особље приликом кућне посете на портабл апаратима или применом штапића И “китова”) било да се ради о хитној помоћи, кућном лечењу или патронажној посети.

ТЕХНОЛОГИЈА

Технологија која се примењује у кућној дијагностици је потпуно нова тзв. сува хемија. Најчешће се ради о папирићима, штапићима и сл., који при реакцијама мењају боју. Такође се користе и мали портабл апарати који се веома једноставно користе и раде такође на бази суве хемије. За дијагностички тест овом технологијом потребна је веома мала количина лако доступног биолошког материјала.
За употребу ове технологије није неопходна одређена стручна спрема, већ је довољно да се следе упутства као код примене било ког апарата у домаћинству. За неке компликованије апарате потребна је додатна обука у зависности од образовног нивоа. Истовремено, ова су средства технолошки толико усавршена да је специфичност и осетљивост овако рађених тестова врло близу оној у савременим биохемијским лабораторијама, а могућност грешке је сведена на минимум.
Поред већ често примењиваног мерења телесне температуре (термометар), крвног притиска (самомерач) анализе које се најчешће денас раде у кући на овај начин су доказивање албуминурије, хематурије, бактериурије, гликозурије и гликемије (као најбољи начин за праћење и превенцију компликација дијабета) тест на трудноћу и овулацију (поред мерења базалне температуре сада и одређивање лутеинизирајућег фактора у урину).


Кућна дијагностика као и кућно лечење сигурно ће у будућности постати веома важна, супстанцијална димензија здравствене заштите. Зато је неопходно имати у виду све предности и мане које носи са собом.
Предност је свакако то што се обезбеђује приватност, нарочито кад је у питању одлука да ли потражити помоћ лекара у случају сумње на полне болести, трудноћу исл. За тестове је потребна веома мала количина биолошког материјала (мокраће, крви и сл.). Резултат се добија одмах, што корисника ослобађа чекања које може да траје И по неколико дана. На крају, ови тестови су веома практични за праћење (мониторинг) хроничних обољења и стања (дијабет, хипертензија).
Мане које је важно поменути и имати на уму јесу могућност грешке собзиром да то раде лаици, као и могућност погрешног тумачења резултата. Посебно је важно нагласити да лаици себи не смеју да дозволе било какву интерпретацију риезултата, већ само доношење одлуке у оквиру расположивих алтернатива (обраћање лекару, примена расположивог лека према упутству или примена резервне хитне терапије). На крају треба споменути да су ови тестови, с обзиром на то да се ради о релативно новој технологији, још увек прилично скупи, поготово што се најчешће користе за праћење дуготрајних хроничних обољења и стања.

 




    Финансијски извештај   Синдикална организација Дома здравља

Дом здравља Сремска Митровица© 2009-2011. Израда и дизајн: Дејан Петковић info@dzsm.rs